Как больно! Искалечена икона..
К святому месту грешная стезя
Вела вандала, где он так спокойно,
Ножом иконе выколол глаза…
Но не коснулся образа рукою,
Ни уст в которых горесть запеклась,
Ни ткани, под которой как рекою
Спадают волосы колечками кружась.
Стоишь столетья, влитая в опоку,
Поблекшая, но в чудном одеяньи,-
Перенесла удар судьбы жестокой,
Такая скорбная в безмерном состраданьи,
И белая, как свет звезды далёкой
Давно угасшей, но сквозь толщу лет,
Ещё мерцающей во тьме глубокой,
Хотя её, неповторимой, уже нет…
Не потеряв божественного вида,-
Такие чистые, как детская слеза,
С печальным блеском смотрят Симонида
Твои, как прежде, зрячие глаза…
***(Перевод Henry стиха «Симонида» М.Ракич
2010год на сайте «СтихиРУ» )
© Copyright: Генри45, 2010
Свидетельство о публикации №110102700096
+++++++++++++++++++++++++++++++++++
Милан Ракић
Симонида
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Переводы с Сербского
Загрузка...
